Записи из подземља

Одједном ме обли хладноћа.

„А није ли… није ли боље… сад одмах, право кући? О боже мој! Зашто, зашто сам се јуче наметао за тај ручак! Али не, немогуће је! А шетња од три сата између стола и пећи? Не, они, они и нико други, они треба да ми плате за ту шетњу! Они морају да сперу ову срамоту!”

— Ћерај!

„А шта ће бити ако ме стрпају у кварт! Неће смјети! Уплашиће се скандала. А шта ће бити ако Звјерков са презрењем одбије мој позив на двобој? То је чак сигурно, али онда ћу им ја показати… Одјурићу на поштанску станицу кад буде śутра полазио на пут, дохватићу га за ногу, свући ћу му шињел кад се буде пео у кола, Зубима ћу му загристи руку. Ујешћу га. ,Гледајте сви до чега могу да доведу очајног човјека!’ Нека ме он бије по глави, ипак сам их побиједио! Ја ћу цијелој публици викнути: ,Гледајте, ово пашче иде да заводи Черкескиње, али са мојим испљувком на лицу!’ “„Наравно, послије тога је свему крај. Надлештво ће нестати са лица земље. Ухватиће ме, судиће ми, ишћераће ме из службе, бацити у тамницу и оћерати у Сибир у прогонство… Ако! Послије петнаест година довући ћу се до њега у ритама, као просјак, пошто ме пусте из тамнице. Пронаћи ћу га неђе у неком губијернијском граду. Биће већ ожењен и срећан. Имаће одраслу кћер… Тада ћу му рећи: ,Погледај, изроде, погледај, моје упале образе и моје рите! Изгубио сам све каријеру срећу, умјетност, науку, вољену жену, и све због тебе. Ето пиштоља. Дошао сам да опалим из свог пиштоља, и… опраштам ти.’ И онда ћу опалити у ваздух, а послије од мене више неће бити ни трага ни гласа!”

Умало што нијесам заплакао, иако сам врло добро знао, тог истог тренутка, да је све то узето из Силвија и Љермонтовљеве Маскараде. И одједном сам оśетио необичан стид, толико ме је била срамота да сам рекао да се заустави коњ, изишао из саоница и стао на снијег насред улице. Кочијаш је уздисао и гледао ме запрепашћено.

„Шта сад да радим? Тамо се не може е ће испасти глупо, а да ствар оставим тако, шта ће онда бити… Господе! Како могу ово тако оставити! И послије онаквих увреда!”

— Не! — узвикнух опет ускачући у саонице, — то ми је предодређено, то је судбина! Ћерај, ћерај тамо!

И од нестрпљења ударих кочијаша песницом за врат.

— Ама шта је теби, шта се бијеш? — повика јадни сељак, али ипак поче да шиба кљусе, тако да је почело да се рита задњим ногама.

Мокар снијег падао је у крупним пахуљицама; раскопчах се, нијесам марио што снијег пада. Заборавио сам све остало зато што сам се коначно одлучио за шамар и са ужасом сам оśећао да ће се то неизоставно, овог часа, сада десити, и да то никаква сила не може спријечити. Усамљени фењери невесело су свијетлуцали кроз снијежну вијавицу, као буктиње на сахрани. Снијег ми је нападао под шињел, под капут, под кравату и топио се. Нијесам се закопчао: ионако је све било изгубљено!

Најзад смо стигли. Искочио сам скоро ван себе, устрчао уз степенице и почео да лупам у врата и рукама и ногама. Ноге су ми некако малаксале и дрхтале, нарочито у кољенима. Убрзо отворише,као да су знали за мој долазак. (Симонов их је стварно упозорио да ће можда доћи још један; а ту је увијек требало упозоравати и, уопште, бити обазрив. То је био један од оних некадашњих „модних магазина”, које је полиција већ одавно истребила. По дану то је заиста била радња, а увече се могло, по препоруци, долазити у госте.)

Прошао сам брзим корацима кроз мрачну радњу и ушао у познату ми салу, ђе је горјела свега једна свијећа. Зауставио сам се у недоумици: никога није било.

— А ђе су они? — упитах некога.

Они су, вјероватно, већ стигли да се разиђу… Преда мном је стајала особа са глупим осмијехом — лично газдарица, која ме је донекле познавала. Тренутак касније отворише се врата и уђе и друга особа. Не обраћајући ни на шта пажњу, корачао сам по соби и, чини ми се, говорио сам са собом. Оśећао сам се као од смрти спасен; целим својим бићем предосјећао сам то: јер ја бих га ошамарио. сигурно бих га ошамарио! Али њих, ето, више нема, и… све је нестало и промијенило се!

Обазирао сам се. Још нијесам могао да дођем к себи. Махинално сам погледао ђевојку која је ушла: пред мојим очима појави се свјеже, младо, доста блиједо лице, црних, правих обрва, озбиљних и некако зачуђених очију. То ми се одмах свиђело, јер бих је омрзнуо да се смијешкала. Почео сам пажљивије и с напором да је гледам: мисли ми још нијесу биле са мном. Било је нечег простодушног и доброг у том лицу, некако чудновато озбиљном. Увјерен сам да је на овом мјесту много губила због те озбиљности и да је нико од оних будала није ни примијетио. Додуше, не би се могло за њу рећи да је љепотица, мада је била висока. снажна, лијепо грађена. Ођенута је била просто. Нешто ниско се пробуди у мени и ја јој приђох.

Случајно сам погледао у огледало. Моје узбуђено лице учинило ми се до крајности одвратно: блиједо, зло, подло, са разбарушеном косом. „Нека је”, помислих, „и баш ми је мило што ћу јој изгледати одвратан, баш ми је то пријатно”…

VI

Неђе иза преграде прокркља зидни сат као да га је неко стегао за грло и давио. Послије неприродно дугог кркљања зачу се танушно, одвратно и некако неочекивано убрзано избијање — као да откуцаји истрчавају. Сат откуца два. Копорнух се, мада нијесам спавао, већ само лежао у полубунилу.

У соби узаној, тијесној и ниској, претрпаној огромним орманом, кутијама и разноразним ритама старог одијела, било је скоро сасвим тамно. Огарак свеће на столу у другом крају собе сасвим се гасио, и само би с времена на вријеме једва запламао. Кроз неколико минута морала је наступити потпуна тама. Брзо сам се освијестио; одједном сам се свега śетио, без напора, као да ме је śећање вребало да ме опет притисне свом тежином. И за вријеме бунила у свијести је ипак остајао један ослонац који је одољевао несвијести и око кога су тромо гмизала моја сновиђења. Али, чудна ствар: све што ми се десило тог дана учинило ми се сад, послије буђења, као нешто давно прошло, као да сам све то одавно преживио.

Глава ми је била тешка од мамурлука. Као да је нешто лебдело нада мном, додиривало ме, узбуђивало и узнемиравало. Туга и злоћа су опет кипјеле у души и тражиле одушке. Одједном, ту поред себе, угледах два ока, која су ме радознало и нетремице гледала. Тај поглед је био хладан, равнодушан, невесео, сасвим туђ, и било ми је од њега тешко. Невесела мисао сину у мом мозгу и прође ме по целом телу, као неко ружно оśећање слично ономе које човјек има кад улази у подземље, влажно и загушљиво. Некако је било неприродно што су ме та два ока тек сад почела да посматрају. Śетио сам се такође да са тим створењем нијесам проговорио ни ријечи у току два сата, нити сам то сматрао за потребно; чак ми се малочас то и допадало. Сад ми се, пак, одједном јасно показала ружна, одвратна као паук идеја разврата, који без љубави, грубо и печобразно, почиње одмах оно чиме се права љубав завршава. Дуго смо гледали једно у друго, али она није обарала очи преда мном, нити мијењала свој поглед, те ми напосљетку постаде страшно неиздржљиво.

— Како се зовеш? — упитах је одсјечно, да што брже завршим.

— Лиза — одговори она скоро шапатом, али некако сасвим нељубазно, и погледа у страну.

Ја поћутах.

— Ружно вријеме данас… снијег… гадно! — казах скоро за себе, подмећући скоро с досадом руке под главу и гледајући у таваницу.

Она не одговори. Све је било одвратно.

— Јеси ли овдашња? — запитах је тренутак касније, скоро љутито, окрећући овлаш главу према

њој.

— Нијесам.

— А одакле си?

— Из Риге — одговори она безвољно.

— Немица?

— Рускиња.

— Јеси ли одавно овђе?

— Ђе?

— У овој кући?

— Двије недјеље.

Говорила је све одсјечније и одсјечније. Свијећа се потпуно угасила и нијесам више могао да јој видим лице.

— Имаш ли оца и мајку?

— Да… немам… имам.

— Ђе су они?

— Тамо, у Риги.

— Шта раде?

— Тако…

— Како тако? Шта су, чиме се занимају?

— Занатлије.

— Јеси ли стално живјела с њима?

— Да.

— Колико ти је година?

— Двадесет.

— Зашто си отишла од њих?

— Тако…

То њено тако значило је: остави ме на миру, смучило ми се. Заћутали смо.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana nov 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV