Записи из подземља

— Заиста је глупо. Скупили смо се као пријатељи да испратимо на пут нашег доброг друга, а ви се ту обрачунавате — рече Трудољубов грубо се обраћајући само мени. — Ви сте нам се синоћ наметнули, и сад бар не кварите општу хармонију.

— Доста, доста — викао је Звјерков. Престаните, господо, то није лијепо. Боље да вам испричам како се прекјуче замало нијесам оженио. И поче да се одмотава нека пасквила о томе како се тај гослодин пре два дана замало није оженио. Додуше, о женидби није било ни ријечи, али у причи су стално дефиловали генерали, пуковници и чак камерјункери, а Звјерков — малтене на челу свих. Поче смијех и одобравање. Ферфичкин је чак и подврискивао. Мене су сви одбацили и ја сам śедио згажен и понижен. „Господе боже, зар је то моје друштво!” мислио сам. „И каква сам будала испао пред њима својом кривицом! Ипак сам много отрпео Ферфичкину. Мисле, будале, да су ми учинили част што су ми дали мјесто за својим столом; и не схватају да ја њима чиним част, а не они мени! „Омршавио! Одијело!” О проклете панталоне! Звјерков је одмах опазио жуту мрљу на кољену… Та што ја ту śедим! Сад одмах, овог тренутка треба устати, узети шешир и просто отићи, без ријечи… У знак презира! А śутра, макар на двобој! Подлаци! Нећу ваљда жалити седам рубаља! А можда ће помислити… Ђаво да га носи! Није ми жао седам рубаља… Овог тренутка одлазим!”…

Али, разумије се, остао сам.

Од муке сам пио херес и лафит чашама за воду. Ненавикнут на алкохол, брзо сам се опио, а с пијанством је расла и срџба. Одједном ми се прохтјело да их све најдрскије увриједим и затим одем. Да уграбим згодан моменат и да им покажем ко сам; нека послије кажу: јесте смијешан, али и паметан… И… и… једном ријечју, ђаво нека их носи! Дрско сам их одмјерио пијаним погледом. Али они као да су ме већ сасвим заборавили. Код њих је било бучно и весело. Говорио је стално Звјерков. Почео сам да прислушкујем. Звјерков је причао о некој дивној и богатој дами коју је, тобоже, на крају наћерао да му изјави љубав (наравно, лагао је ужасно); у томе му је, наводно, нарочито помагао његов интимни друг, некакав књаз, коњички официр Коља, који има три хиљаде душа.

— Међутим, тог Коље што има три хиљаде душа овђе  уопште нема да вас испрати — умијешах се ја у разговор. За тренутак сви замучаше.

— Ви сте већ сада пијани — пристаде, најзад, да ми каже Трудољубов, гледајући попријеко и

презриво према мени. Звјерков ме је ћутке посматрао, као бубу; ја оборих очи. Симонов поче да налива шампањац.

Трудољубов подиже пехар, за њим сви, осим мене.

— У твоје здравље и срећан пут! — викну он Звјеркову. — За старо вријеме, господо, и за нашу будућност, ура!

Сви испише, па навалише да се љубије са Звјерковом. Ја се нијесам ни макао. Пехар је стајао преда мном пун и недирнут.

— А зар ви нећете испити? — заурла Трудољубов обраћајући ми се страшно љут.

— Хоћу да наздравим у своје име, засебно… и тада ћу испити, господине Трудољубове!

— Одвратна злоћа! — прогунђа Симонов.

Испрсих се на столици и узех пехар, сав у грозници, припремајући се за нешто необично, мада нијесам још знао шта ћу заправо казати.

— Силенце! — викну Ферфичкин. — Сад ће он мудрост да проспе!

Звјерков је очекивао врло озбиљан, схватајући у чему је ствар.

— Господине поручниче Звјеркове, — почех ја — знајте да мрзим фразу, фразере и утегнуте струкове… То је прво, а за њим слиједи друго.

Сви се јако узнемирише.

— А друго, мрзим еротоманију и нарочито сладостраснике! Треће, волим истину, искреност и поштење — настављао сам скоро махинално, зато што сам већ почео да се кочим од ужаса, не схватајући ни сам како ја то смијем говорити, — Волим мисао, м’сје Звјерков; волим право другарство на равној нози, а не… хм. Волим… А, додуше, што да не? И ја ћу испити у ваше здравље, м’сје Звјерков. Заводите Черкескиње, убијајте непријатеље отаџбине и… у ваше здравље, м’сје Звјерков!

Звјерков устаде, поклони ми се и рече:

— Врло сам вам захвалан.

Био је страшно увријеђен и чак је поблиједио.

— До ђавола! — заурла Трудољубов и тресну песницом по столу.

— Господо, за овакво нешто по њушци бију! — врисну Ферфичккн.

— Треба га избацити! — прогунђа Симонов.

— Ни ријечи, господо, да га ни прстом нијесте такли! — свечано узвикну Звјерков заустављајући опште негодовање. — Захваљујем вам свима; али ја ћу њему сам умјети да докажем колико цијеним његове ријечи.

— Господине Ферфичкине, śутра ћете ми дати задовољење за то што сте сада казали! — гласно рекох ја обраћајући се охоло Ферфичкину.

— Значи: двобој? Молим! — одговори он.

Али ја сам сигурно био тако смијешан позивајући на двобој, то ми тако није личило, да се сви, а за њима и Ферфичкин, почеше ваљати од смијеха.

— Да, треба га оставити! Већ је сасвим пијан! — с гађењем рече Трудољубов.

— Никад нећу себи опростити што сам пристао да учествује на ручку — поново промрмља Симонов. „Е, сад би требало распалити флашом у њих”, помислио сам, дохватио флашу, и… налио себи пуну чашу. „…Не, боље да одсједим до краја!” мислио сам даље; „јер ви бисте се, господо, радовали кад бих ја отишао. Ни за шта на свијету нећу отићи! У инат ћу śеђети и пити до краја, да вам покажем како вам не придајем никакву важност. Śеђећу и пити, јер ово је крчма, а ја сам платио улазницу.

Śеђећу и пити зато што вас сматрам за глупаке, и то глупаке каквих свијет није видио… Śеђећу и пити… и пjевати, ако ми се прохтије; да, и пјеваћу, зато што имам на то право… да пjевам… хм.” Али, нијесам пјевао. Настојао сам да никога од њих не гледам; држао сам се независно и нестрпљиво очекивао да они први са мном проговоре. Али, на жалост, они нијесу проговорили. А како сам желио у том тренутку да се помирим с њима!

Откуца осам сати и, најзад, девет. Они пређоше од стола на диван. Звјерков се извали на канабету и подиже једну ногу на округао сточић. Тамо су пренијели и вино. Звјерков их је заиста частио са три боце. Мене, наравно, није позвао. Сви га опколише на дивану. Слушали су га скоро са пијететом. Виђело се да су га вољели. „Зашто? Зашто?” мислио сам у себи. Понекад су падали у пијани занос и љубили се. Говорили су о Кавказу, о томе шта је права страст, о картању, о уносним мјестима у служби, о томе колико прихода има коњички официр Подхаржевски, кога нико од њих није лично познавао, и радовали се што има тако много прихода; о необичној лијепоти и љупкости кнегиње Д., коју такође никад нико од њих није видио; најзад су закључили да је Шекспир бесмртан. Ја сам се презриво смјешкао и шетао другом страном собе, баш наспрам дивана, поред зида, од стола до пећи и натраг. Свим силама сам хтио да покажем да могу и без њих; међутим, намјерно сам лупао чизмама газећи на потпетицама. Али, све је било залуд: они нијесу уопште обраћали пажњу на мене. Имао сам стрпљења да шетам тако испред њих до једанаест сати, све на једном истом мјесту, од стола до пећи и натраг — од пећи до стола. „Хоћу да шетам, и нико ми не може забранити.” Слуга који је улазио у собу неколико пута се заустављао и гледао ме. Од честог окретања врћело ми се у глави; понекад ми се чинило да сам у бунилу. За та три сата трипут сам се презнојио и осушио. Понекад ми се с дубоким и отровним болом забадала у срце мисао да ће проћи десет, двадесет, па и четрдесет година, а ја ћу се са одвратношћу и понижењем śећати ових најгаднијих, најсмјешнијих и најужаснијих тренутака у цијелом мом животу. Немогуће је било бездушније понижавати себе сама, и то добровољно; ја сам то потпуно схватао, па ипак сам и даље шетао од стола до пећи и натраг. „О, кад бисте само знали за каква сам оśећања и мисли способан и како сам образован!” мислио сам с времена на вријеме, обраћајући се у себи својим непријатељима који су śеђели на дивану. Али, моји душмани су се тако понашали као да мене и нема у соби. Само једанпут су се обазрели према мени, и то кад је Звјерков почео говорити о Шекспиру а ја се одједном презриво грохотом насмијао. Тако сам неприродно и одвратно прснуо у смијех да су сви одједном прекинули разговор и ћутке посматрали минут-два, озбиљно и без смијеха, како ја шетам поред зида, од пећи до стола, и како не обраћам на њих

никакву пажњу. Али ништа се није десило: нијесу ми ништа казали, а послије два минута опет су ме заборавили. Откуца једанаест.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana nov 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV